Poštovani građani, kolege pravnici, ljudi savesti,
kao advokat koji poznaje zamršene hodnike pravosudnog sistema i pre svega kao čovek koji više ne može da ćuti, pišem ovaj tekst. Svakog puta kada budem negde tamo u poseti klijentima, utisak je izuzetno jak. Postoji zid tišine koji smo kao društvo podigli oko naših kazneno-popravnih zavoda. Taj zid nije tu samo da zadrži osuđenike unutra, on je tu da sakrije istinu od nas i omogući nam da živimo u udobnoj zabludi da je pravda zadovoljena.
A istina je zastrašujuća.
Zidovi koji skrivaju nehumanu realnost
Kada prosečan građanin pomisli na zatvor, u glavi mu je slika pravedne kazne. Ali realnost koju ignorišemo je realnost pretrpanih ćelija u kojima buđ i vlaga nagrizaju pluća, a stenice žive u svakom od kreveta pritvorenih i zatvorenih lica. Realnost je da je hrana nutritivno bezvredna i na granici jestivog. Realnost vezane za medicinsku negu koja je luksuz, a ne pravo, gde se na pregled specijaliste čeka mesecima – ponekad i prekasno.
Govorim o sistemu u kojem se ljudsko dostojanstvo sistematski urušava, dan po dan, dok se čovek ne svede na puki broj, lišen svake nade.
„Zaslužili su“: Opasna zabluda koja nas skupo košta
Često čujem prećutno odobravanje javnosti: „Sami su krivi. Zaslužili su.“ I tu leži najopasnija zamka našeg kolektivnog rasuđivanja.
Zaboravljamo da svrha kazne u civilizovanom svetu nije sadistička odmazda, već resocijalizacija. Kakvog čoveka mi stvaramo u tim uslovima? Da li zaista verujemo da će osoba koja je godinama živela u poniženju i gnevu izaći kao bolji član društva?
Ne. Mi stvaramo tempiranu bombu, ogorčenu i otuđenu osobu koja je naučila samo zakon jačeg. Vraćamo na ulice slomljene ljude, a onda se čudimo kada se krug nasilja i kriminala nastavlja.
Šta ako su nevini? Studenti iza rešetaka?
Popularna je iluzija da je naš pravosudni sistem nepogrešiv. Ali šta ako nisu krivi? Kao advokat, svedok sam dugotrajnih pritvora koji se pretvaraju u kaznu pre presude, gde ljudi provode godine u nehumanim uslovima da bi na kraju bili oslobođeni.
Ta zastrašujuća mogućnost danas ima konkretna lica. Danas su to, između ostalih i lica naše dece. Lica studenata koji su, braneći svoje ideale na ulicama, uhapšeni i sada čame u pritvoru, rame uz rame sa okorelim kriminalcima. Mladi ljudi, čija je jedina „krivica“ bila vera u bolju budućnost, sada iz prve ruke uče lekciju o cinizmu i nepravdi. Njihovo prisustvo tamo nije samo individualna tragedija; to je optužnica protiv svih koji ćute u ovoj zemlji. I dakva deca utamničena su u nehumanim uslovima!
Evropski standardi naspram naše realnosti
Dok se u uređenim evropskim državama kazneni sistem transformiše, težeći ka norveškom ili nemačkom modelu gde je sve usmereno ka smanjenju stope povratništva, mi kao da s ponosom negujemo model kazamata iz 19. veka. Tamo se zatvori smatraju kompleksnim ustanovama za mentalnu, obrazovnu i psihološku rehabilitaciju. Kod nas su oni, čast izuzecima, skladišta za ljude gde vreme staje, a nada umire.
Pogrešna dijagnoza, pogubna terapija
Dopustite mi jednu surovu, ali preciznu paralelu. Naš odnos prema zatvorima je kao da lečimo tešku upalu pluća tako što pacijenta izbacimo na hladnoću i kišu. Umesto da lečimo uzrok problema – siromaštvo, nedostatak obrazovanja, socijalnu isključenost – mi se brutalno i neefikasno bavimo samo simptomom. A onda peremo ruke kada se „izlečeni“ pacijent vrati u društvo sa još težim komplikacijama.
To je licemerno i opasno.
Naš neuspeh i poziv na odgovornost
Ne aludiram na amnestiju za krivce niti luksuzne hotele za osuđenike. Tražim ljudskost za ljude. Ukazujem na poštovanje minimuma civilizacijskih normi i poštovanje Ustava. Treba da shvatimo da ulaganje u programe resocijalizacije nije trošak, već investicija u bezbednost svih nas.
Stanje u našim zatvorima je naš neuspeh. To je dokaz da smo kao društvo odustali ne samo od njih, već i od sebe. Svaki nevin čovek u pritvoru, svaki student iza rešetaka, jeste ekser u kovčegu naše sopstvene humanosti.
Vreme je da srušimo taj zid tišine. Ne zbog njih, već zbog nas.